ЛЕПА СЕЋАЊА И ДРАГЕ УСПОМЕНЕ ИЗ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ШКОЛЕ
Пише: Наташа Францишковић
Ево једне посве другачије и освежавајуће приче коју је мајка Саше Клолана из српске допунске школе из Нансија поделила са нама. Родитељи наше деце су и сами били деца и похађали некадашњу југословенску школу...
Примивши диплому с ликовног конкурса “У сусрет Васкрсу” за свог сина Сашу, који је похваљен за цртеж, Миљана се одмах подсетила прошлих дана - дана њене младости, лепе и неповратне - када је и сама ишла у допунску школу, па је, уз тадашњу учитељицу из Југославије, као и свог оца код куће, писала и припремала разне књижевне конкурсе.
“Ја сам писала, а тата диктирао. И ту је увек било “одличан 5” – каже уз смех Миљана.
“Колико је само мој отац награђиван, сведоче све ове књиге Вука Караџића које и дан данас прелиставам и чувам као највеће благо!” – наставља она.
Миљана, чији је син данас ученик српске допунске школе, веома је захвална својим родитељима и учитељима југословенске школе, јер сада неометано, без икакве језичке баријере, може с породицом да путује на одмор у Србију и у остале земље бивше Југославије.
Пре него што се срдачно захвалимо Миљани Радовић-Клолан што нас је обрадовала својом носталгичном причом, хај’мо се вратити пар година унатраг и подсетити мало историје југословенске школе.
Југословенска школа је била јединствена школа – која на посебан начин траје и данас, и то не само у Француској, већ и у целом свету.
Историја школе може се поделити на три дела:
“1. Први период – од 1965. до 1975. године, кад је школа радила у просторијама Клуба југословенске амбасаде у Паризу.
Тада је држава почела да шаље прве наставнике из земље. Већ од 1973., школа је имала и многа одељења при клубовима, помало почела формално губити своје име и називати се по клубу у коме је настала - допунска школа при клубу Козара нпр., али се у централи допунске школе у Амбасади, водила под својим именом – “ОСНОВНА ШКОЛА И ГИМНАЗИЈА ИВАН ГОРАН КОВАЧИЋ – ПАРИЗ”.
Школу су посећивали многи истакнути културни и јавни радници, писци, сликари и музичари, као нпр. значајна и славна песникиња Десанка Максимовић.
Допунска “Основна школа и гимназија И. Г. Ковачић”, радила је до школске 1975-76. године у просторијама где је и настала. У школи је, већ у првих десет година, предавано на шест матерњих језика: српско-хрватски, хрватско-српски, словеначки, македонски, албански и ромски језик.
2. Други период – од 1975. до 1990. године, кад се школа проширила на многа подручна одељења, при многим клубовима наших радника, а тада је бројала и максималан број ученика, тачније 4.864 ученика основне школе и гимназије (око 1985-е). Из Репубилке Србије, било је у то време између 70 и 76% радника у Француској.
3. Трећи период југословенског школства у Француској, настаје од 1991. године и траје до данас, кад су настале школе континуитета – у дијаспорама, насталих после распада Југославије. Ове године, 2020-е, навршава се 55. година од постојања југословенске, данас српске допунске школе, које су, углавном наставиле утемељени пут Основне школе и гимназије “Иван Горан Ковачић” из Париза.
КРАТАК ИСТОРИЈАТ ПРВЕ ДОПУНСКЕ ШКОЛЕ У СВЕТУ
Историјат прве југословенске допунске школе у свету, веже се за 20. октобар 1965.
Тога дана одржала се Оснивачка скупштина Клуба југословенске амбасаде у Паризу, у просторијама доњег дела Резиденције, на адреси 1, Boulevard Delesert – Paris XVI.
Клуб је тада био замишљен као састајалиште пословних људи из Амбасаде, привредног представништва из Француске, посебно из Париза, југосовенских студената, доктораната, архитекти и уметника - сликара.
Тада се није знало да ће Клуб ускоро постати и клуб свих грађана, јер се у зграду екстериторија, улазило уз пасош – као да се улази у неку другу државу.
Сасвим случајно, на Скупштину су позвана и два просветна радника, који су тек два месеца били у Паризу - професор Анте Гранић и његова супруга Ружица.
Два наставника, ушавши у клуб, сусрели су много деце која су се играла по ходницима и говорила француским језиком, па су наставници помислили да су то француска деца. У даљем разговору, наставници су сазнали да су сва та деца била заправо наша деца, која су се школовала по свету, јер су им родитељи били у дипломатској или некој другој државној служби.
РАЂАЊЕ ШКОЛЕ
Мала сала клуба, са свега 110 места и лепом позорницом била је пуна људи, а два остављена слободна места са стране била су резервисана за проф. Анту Гранића и његову жену.
Ту се водило много дискусија, избора руководства и тражења програма, за добро функционисање клуба. Тако је, на једном од многобројних скупова, говорио и представник Југославија филма у Француској, фирме која се бавила продајом југословенских филмова. Реч овог Словенца, веома је битан детаљ за рађање нове Основне школе и гимназије “Иван Горан Ковачић” у Паризу.
Објаснио је да у Паризу има пуно наше деце која не говоре наш језик и предложио да се формира нека врста допунске школе, где би могли слушати предавања из матерњег језика, географије и историје своје домовине.
Наша школа би била регистрована као допунска школа, уз издавање сведочанстава, зато што су сва деца ишла у француску школу у којој нису имали националне предмете, па би сведочанство допунске школе било врста допуне сведочанству француске школе и тако ученици не би морали полагати никакве допунске испите у Домовини.
Даље се заложио да лично замоли фирму Искру из Крања за поклон апаратуре за приказивање филмова, јер је та фирма управо лансирала нове кино-апаратуре за филмове од 36 мм. Југославија филм би дозволила да филмове гледају сви чланови клуба, а едукативни и дечији филмови би се могли користити у оквиру наставе у допунској школи.
Амбасадор Мита Миљковић је истакао да је идеја о допунској школи нова и врло занимљива, те да такве школе наша држава још нема.
Затим се учитељица Ружица Гранић јавила добровољно да ради у још непостојећој школи и предложила да се школа назове по писцу Ивану Горану Ковачићу, чија је књига песама, прва преведена на француски језик.
Настала је тако Основна школа и гимназија „Иван Горан Ковачић“ у Паризу, која је постојала све до 1990-91. године, кад су је наследиле допунске школе, које су се одржале све до данас. Ево једног примера допунске школе, тек да се назначи важност континуитета допунског школовања.
ПРИМЕР ДОПУНСКЕ ШКОЛЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Допунска основна школа и гимназија БИХ формирана је већ 1992-93. године, у време амбасадора проф. др Николе Ковача, која је трајала до 1998., кад је престала са радом, јер је била састављена углавном од деце избеглица из свих наших крајева и свих националности, а избеглице су се касније почеле расељавати у друге земље или у подручја ван Париза. Та школа је престала да ради и нико је касније није обнављао.
Интересантно је напоменути један важан детаљ – да у тој « БИХ школи континуитета » није било никаквих проблема, ни са родитељима ни са ученицима у погледу писања ћирилице и латинице, јер су два писма за време Југославије била равноправна.
Учитељ је могао да одлучи којим ће писмом почети у првом разреду, јер је у другом полугодишту другог разреда било обавезно у БИХ да се ради друго писмо. Уз напомену да се друго писмо, по програмима других република, учило тек после завршеног трећег разреда. То су били разлози зашто је баш школски програм БИХ кориштен за први разред у допунској школи у Паризу.
Најбројније и најбоље организоване допунске школе, па и « школе континуитета », биле су у дијаспори Републике Србије. Треба нагласити да су допунске школе Србије наставиле са радом и у току рата на нашим просторима, углавном следећи праксу и искуства школе „Иван Горан Ковачић“, која је остала једина регистрована школа у свету, све до 1970-‘71. године. По том моделу су се касније формирале наше допунске школе по свету и углавном, по истом моделу делују и дан данас у дијаспорама држава бивше Југославије.
Треба напоменути да се, врло брзо добила, и то бесплатно, поменута велика кино-апаратура, да су се приказивали најновији филмови, како је и било најављено, члановима клуба, купцима, као и деци, њима намењени филмови, коришћени и у настави. Та се кино-апаратура и данас налази у кабини где је и монтирана далеке 1966. године.”
Извор: http://ljubusaci.com/2016/12/13/pedesetogodisnjica-naseg-skolstva-u-francuskoj/
